Ручни Диниу: На многим местима, ова врста виљушкара се зове ручни Диниу, који је тренутно најчешће коришћени виљушкар. Његов главни режим вожње је подизање ручним притиском и кретање повлачењем и гурањем. То је типичан ручни виљушкар и најчешће се користи у фабричким радионицама и великим супермаркетима.
Електрични виљушкар: Ова врста виљушкара се напаја електричном енергијом за подизање и руковање. Опремљен је батеријским уређајем и не може да ради без струје. Његова највећа карактеристика је да штеди време и рад. И подизање и превођење се контролишу дугмадима, а његова флексибилност је нешто мања него код ручног виљушкара.
Хидраулички виличар: већина хидрауличних виличара је такође електрично контролисан и може да преноси робу. Строго говорећи, могу се класификовати као посебан облик електричних виљушкара. Највећа разлика је у томе што се хидраулични виличари могу користити не само за преношење робе, већ и за слагање робе.
Виљушкар са унутрашњим сагоревањем: Виљушкар са унутрашњим сагоревањем има већу носивост. Његова највећа разлика је у томе што га не покреће ни људска ни електрична енергија, већ користи мотор као излазну снагу. Оптерећење може да достигне 8 тона. Слично моторним возилима, он се ослања на дизел, бензин и природни гас као извор енергије генератора.
То је неколико врста опреме за руковање које се могу назвати виљушкари. Наравно, сви они имају једну заједничку особину, а то је да се користе са палетама, а носећи делови су сви виљушке, што је основни разлог зашто се називају виљушкари. (НОЕЛИФТ)
